HomePerandoria Osmane-Osmansko cartsvo

Veridba i brak kod hrišćana

  U najviše slučajeva brak se sklapao prema sporazumu i želji roditelja, a u nekim slučajevima momak i devojka se nikada nisu ni videli. Prosi

Položaj žene u porodici i društvu
Martesat mes të miturve
Srodnički brakovi

 

U najviše slučajeva brak se sklapao prema sporazumu i želji roditelja, a u nekim slučajevima momak i devojka se nikada nisu ni videli. Prosidba se obavljala preko provodadžije (posrednika između momačkog i devojačkog domaćinstva). Kada devojkina porodica pristane na prosidbu, poručuje se momkovoj porodici da dođe na „pijenje.“ Veridba se obično zaključuje nedeljom ili za vreme nekog prazničkog dana, zatim ide „ispit“ pa svadba. Za proševinu i ispit, obavlja se međusobno darivanje. U Vranju je postojao stari običaj provodadžisanja momku za neku devojku. Provodadžija se slao mladoženji, sa podacima o devojci njenoj spremi i eventualnom nasleđu od rodovske kuće. Smatralo se da jedinac ima prednost za izbor devojke, kojom želi da se oženi. Nije se praktikovalo da mlađi brat preženi starijeg brata, a ako bi do toga došlo, obično je za to pristanak davao stariji brat.

Udovička svadba je bila uvek veoma skromna i u najviše slučajeva bez svirke i pesme. Dok se za mladoženju, koji se prvi put ženi nabavlja skupo krojeno odelo, udovac se obično venčava u svom prazničnom odelu. Kada se udovac ženi sa udovicom, obično se uzimaju ujutru pre crkvene službe. Da se star čovek, udovac, oženi smatralo se za sramotu, pogotovo ako ima odrasle sinove i kćeri. Muški celibat smatrao se ravno smrtnom slučaju, kao što se to može zaključiti iz dela Borisava Stankovića.

U vranjskom kraju postojala su ograničenja u pogledu sklapanja brakova između mladenaca. To se ispoljavalo čak i u ograničavanju sklapanja bračnih veza mladenaca stanovnika pojedinih vranjskih mahala. Npr. stanovnici nekadašnje Kovač mahale nisu sklapali brak između sebe, ali su bračne veze između Kovač i nekadašnje Pogačar mahale bile opšte. Opšta pojava kod starih vranjanaca je bilo dovođenje neveste sa sela u grad, ali nije bilo karakteristično da devojka iz grada ode u selo za seljaka. Taj stav je bio naročito zastupljen kod imućnijih vranjskih mahala.

Obično su varoške zanatlije sklapali brakove sa devojkama iz imućnijih seoskih porodica zbog bogatog miraza koje su one davale. Pojedini trgovački slojevi vranjskog društva su sklapali brakove sa seoskim devojkama, a poznanstvo je dolazilo preko trgovačkih veza. „Čorbadžijska“ (imućnija) porodica nije običavala da sklapa brak sa „kerpičima“ (seljacima) i „motikarima“ (varoškom sirotinjom i nadničarima). Ako je i dolazilo do tih brakova obično bi „motikarka“ dolazila u „čorbadžijsku“ kuću, dok su seoski mladićima mogla dopasti samo neka bogataška „izmećarka“ (sluškinja)

Devojke su spremale za svadbu raznovrsne darove i „devojačku spremu“. Tu su posteljina, čaršavi, peškiri, jastučnice, maramice, učkure, ćilime, kao i razni darovi za svatove i srodnike obe familije. Za vreme prosidbe momkova rodbina daje jabuku devojci, u kojoj su zabodeni dukati, kao obeležje za sklopljenu prosidbu. Nakon ovoga devojka postaje verena. Po starom običaju, devojka se dva-tri dana posle prosidbe sklanja u komšiluk, kako bi bila pošteđena od susreta, čestitanja i zapitkivanja od strane radoznalih posetilaca i gostiju. Kada se isprosi devojka dolazi „pijenje“ kojim se proslavlja veridba. Posle pijenja dolazi večera, a nakon večere starešina među proscima (obično svekar) baca novac na sofru, koji je namenjen za „spremanje“ isprošenice. U subotu, uoči svadbe mlada odlazi na „banjanje“ sa svojim drugaricama, devojkama i mladim ženama iz komšiluka u gradski hamam. „Banjanje“ isprošenice ima svečan karakter, a samo kupanje prati čitav ritual obreda, uz narodne pesme koje pevaju devojke i mlade žene iz pratnje.

Uoči početka svadbe, nevestini darovi se slažu po doksatu, da bi ih svadbari mogli videti. Zatim darovi se stavljaju na kola, koja uz pratnju svirača odlaze mladoženjinoj kući. Devojačka kuća se bogato osvetli raznim fenjerima i svećama postavljenim u čirake, pa se postave dugačke sofre u kojima može sesti i po 30 svadbara. Prvo oro vodi majka isprošene devojke, noseći sito sa leblebijom i raznim bombonama, koja ona drugom rukom rasipa. Prema narodnom verovanju time se želi postići blagosloven i srećan život među mladencima. Pošto baci deo žita, ona oro vodi i van kuće u dvorište, a zatim izlazi nevestin otac koji odlazi u kuhinju da obiđe jela koje je ona spremila. Nakon toga hvali je i daje joj nešto novca za trud. Kada počnu dolaziti gosti on ih dočekuje i uvodi u kuću.

Poznata svadbena pesma u Vranju je bila „Hadži Gajka devojku udava.“ Ova pesma se pevala i prilikom izvođenje neveste iz roditeljske kuće. Na dan svadbe, u zoru, nevestu oblače u nevestino ruho, češljaju je i kite je njene drugarice, dok joj pevaju tužnu narodnu pesmu „Da li te je žalba tvoju majku“. Kada dođu svatovi po devojku, sa njima je i dever koji se uvodi kod neveste. On je uvek bogato odeven i nakićen. Sa nevestom se prvo opraštaju mati, zatim rođake i drugarice, tek onda dever izvodi nevestu iz kuće. Svadbena povorka prvo odlazi u crkvu na venčanje, a ispred mlade i devera idu čočeci i igraju. Iza mlade prvo idu žene, a zatim iza njih i muževi. U crkvi mladenci stoje ispred oltara i imaju preko ruku prebačene kumovske darove (tkaninu). Verovalo se da ako se ako darovi padnu na pod, brak će biti nesrećan.

Kod mladoženjine kuće stoji svekrva. Snaha ljubi svekrvu u ruke, svekrva snahu u obraze i niko pre neveste ne sme ući u mladoženjino dvorište. Na pragu kuće se namesti korito sa vodom, koje po običaju nevesta ne sme da pređe, dok svekar ne baci u korito dar u novcu. Uz to on mora reći koji će deo imovine (njive, dućana ili kuća) kao poklon pripasti nevesti kao lična svojina. Pošto dade otkup, svekar pruža ruku snahi da ova prekorači korito s vodom i uđe u dvorište gde je svekar vodi do kuhinje i predaje ženama.

Prvu bračnu noć mladenci provode u svojoj ložnici, gde su prostrte na podu dve postelje. Običavalo se da mladenci prvu bračnu noć provedu u nevestinoj postelji. Drugog dana svadbenog veselja, nastaje „viđenje“ ili „čašćenje“. Toga dana dolaze žene iz rodbine i susedstva da vide mladu, među kojima mlada mora biti raspoložena i vesela. I drugog dana svadbe, nevesta se pojavljuje obučena u svoje nevestinske haljine. Bilo je slučajeva da svadba traje i po tri dana. No obično se završavala danom venčanja i „velikom večerom“. Običavalo se da se pri kraju svadbe igra „šareno oro“.

 

 

COMMENTS