Patriarhalna porodica

Organizaciju porodice  kod muslimana i hrišćana, možemo sagledati kroz ustrojstvo porodice Albanaca na Kosovu i Preševskoj dolini i organizaciju porodice srpskog stanovništva, kroz dela Bore Stankovića. I kod jednih i kod drugih porodica predstavlja veoma dobro hijerarhijski organizovanu zajednicu, koja se i danas može sresti u seoskim porodicama.

Porodica  je  osnovni  organizacioni  oblik  društva  preko  koga  se  najbolje mogu  uočiti  njegovi  i  stari  i  novi  procesi.  Albanci na  Kosovu  i u Preševskoj dolini pripadaju onim retkim zajednicama Balkana i Evrope,gde su se patrijarhalni oblici kako u društvu tako i u porodici dugo zadržali. Nizak nivo društvenog razvoja u odnosu na druge nacije unutar Balkana ogleda se ne samo na nivou materijalne  i  duhovne  kulture,  već  i  na  osnovu  društvenog  organizovanja života. Patrijarhalni poredak društvenog uređenja kod Albanaca je i danas prisutan,  naročito  na  selu,  a  ponegde  i  u  gradu,  i pored  ubrzanih  procesa urbanizacije i industrijalizacije. Oblici tog patrijarhalnog života se ogledaju kroz  zadržavanje  institucije  zadružne  porodice,  čija  je  karakteristika  veliki broj  članova,  zajednički  posed  i  sredstva  za  proizvodnju,  zajednička proizvodnja i potrošnja, kao i zajedničko stanovanje.

Istorijski, etnografski i drugi izvori govore da postojanje zadružne porodice na  Kosovu  i  Metohiji  vuče  korene  od  davnina.  U  narodnoj  književnosti  i ostalim oblicima folklora, uspomene na nju su snažno prisutne, dok narod na nju  gleda  sa  dužnim  poštovanjem.

Porodične  zadruge  na Kosovu  se  spominju  još  u  srednjem  veku  i  od  tada  medju  Albancima  one važe  kao  porodični  oblik  života  ljudi. Ako  savremenim  prilikama  pitate  nekog  stanovnika  u  kosovskom  selu  za odredjenu porodicu, on će, ako je zna, odgovoriti da je to jaka porodica ili da je  to  bila  jaka  porodica,  misleći  na  zadrugu.  Drugiće  reći  da  sada  živi  u inokosnoj  porodici,  ali  da  je  pre  deceniju  ili  dve njegova  porodica  bila zadružnog oblika. Treći, koji živi i radi u gradu ili na nekom drugom mestu van zadružne porodice, a članovi njegove porodice žive na selu u zadružnoj porodici,  iako  materijalno  ne  učestvuje  u  zajedničkom  zadružnom  fondu, potrudiće  se  da  sagovornika  ubedi  da  i  on  živi  u  zadruzi.  Sva  tri  primera govore u prilog činjenici da se u etno-psihi kosovskog čoveka nalaze koreni volje  i  simpatije  prema  zadruzi.  O tome  govori  i  primer porodične  zadruge  Jakaj  iz  sela  Renovca:  “Napredak naše  porodice  vidim samo  u  ovakvoj  zajednici.  U  ovakvoj  zajednici  nekako  nam  je  lakše  da živimo i radimo. Naša je zajednica slična radu ruku, jeste videli: jedna ruka pere drugu, a obe peru lice”. Prema  kanonu,  zadrugomupravlja  njen  domaćin,  poznat  i  pod  nazivom starešina ili gospodar. Međutim, on nije apsolutni gospodar, već  za  preduzimanje  vanrednih  poslova  obično  se  traži  saglasnost

porodičnog veća, sastavljenog od punoletnih muškaraca. Domaćin drži zadružnu kesu i ne polaže računa, osim savetu i tutorima  porodice.  Svi  prihodi  zaposlenih  članova  daju  se  njemu.  On raspoređuje prihode i brine se o svim finansijskim potrebama porodice. Sa druge  strane,  on  se  trudi  da  bude  vešt  i  omiljen  i da  na  svakom  mestu doprinese  većem  ličnom  i  zadružnom  autoritetu.  Vlast domaćina,  iako  ustanovljena  u  interesu  kolektiva,  predstavlja  ograničenje individualne  slobode  članova  porodice,  jer  se  od  njih  očekuje  da  poštuju volju glave porodice. Zadrugari su apsorbovani u kolektivu i njihovi interesi su podređeni interesima zadruge, dok su žene u zadruzi u podređenom položaju. One su bile bez prava da donesu ma kakvu odluku koja se tiče rada i života, i morale su da rade kao fizička radna snaga i da rađaju decu. Međutim, bile su pošteđene teških fizičkih poslova,  kao  što  je  obrada  zemlje.  Određenu  vrstu autonomnosti  među ženskim  članovima  porodice  imala  je  domaćica. Veliki trud  se ulagao da se izabere najpametnija, radna i iskusna žena u porodici za takvu ulogu. Domaćinova žena obično ne može biti domaćica, jer bi to moglo  da  dovede  do  nepravdi,  na  šta  je  zadruga  mnogo  osetljiva.  Njena  je  dužnost  je  bila  da  upravlja  ženskim  poslovima  po ovlašćenju  domaćina  –  nadgleda  rad  drugih  žena  i  određuje  raspored njihovog rada, raspolaže artiklima za ishranu, da se stara o deci dok ostale žene rade i drugo. Kao ni domaćin, ni domaćica se na tomesto  ne  bira  doživotno.  Može  da  bude  smenjena  ukoliko  se  ne  pokaže dovoljno  odgovornom.  Druge  žene  u  porodici  su  morale  da  sprovode dobijene zadatke od strane domaćice i domaćina.

Patrijarhalna porodica kod Srb, na ovim prostorima, ima sličnu organizaciju. Kućna patrijarhalna porodica, bila je predmet mnogih naučnih istraživanja. Još je Vuk Karadžić istakao da „Srbi žive ponajviše u zadrugama“. Ovo mišljenje važi za gotovo sve južnoslovenske i balkanske narode. U patrijarhalnoj porodici jačala je svest o potrebi da se čovek žrtvuje za više društvene interese. U takvim porodicama ljudi su se vaspitavali da prihvataju najviše vrednosti.  Dragoljub Simonović daje glavnu karakteristiku, ovako organizovane zajednice sa dugom tradicijom: „ Glavno ekonomsko obeležje kućne zadruge, sastoji se u njenoj čvrstoj povezanosti“. U selu Žbevac, opština Bujanovac, zadruga braće Liškovaca imala je osamdeset članova. U Biljači, okolina Preševa, postojala je moćna zadruga Osmaci, koju je činilo osmoro braće Aleksića. Na mnogoljudnost patrijarhalne porodice u obliku kućne zadruge, gleda se kao na veliku prednost. U jednoj pesmi iz južnog Pomoravlja ovako teše razočaranu mladu ženu:

„Ne žali, Stano mori, ne plači,

Puna ti kuća, mori, sas ljudi.“

U takvoj organizaciji porodice, neminovno je dolazilo do netrpeljivosti između braće, jetrvama, snahama, svekrvama… Najveću muku, bol i tugu imale su mlade žene, koje su živele u čvrstim okvirima patrijarhalnog života. Ropski položaj žene opevan je u jednoj pesmi iz Poljanice u retkim i zgusnutim metaforama:

„Slepi katanci na usta,

Konjsko železo na noge,

Šarena zmija na ruke.“

Način organizovanja patrijarhalne porodice u Vranjskom kraju, i odnosima unutar nje, možemo da sagledamo kroz sva dela Bore Stankovića.

Lik Sofke iz romana „Nečista krv“ može se svrstati u najtragičnije ženske likove srpske književnosti. Sofka je prelepa mlada devojka puna snova. Sama njena pojava je izdvaja od okoline u kojoj živi. Međutim, patrijarhalno društvo i njegove norme biće uzrok Sofkine večne patnje.

Poticala je iz ugledne porodice koja je počela materijalno da propada. Kako bi se izvukao iz dugova i finanskijski ojačao, Sofkin otac dolazi na ideju da je proda. Udaje je za dvanaestogodišnjeg dečaka Tomču. Međutim, Sofka se posle nekog vremena miri sa svojom sudbinom, a kako su godine prolazile počinje da voli Tomču. Trenutak koji će joj još jednom promeniti život, ovog puta zauvek, jeste kada njen otac dolazi da od njenog muža traži ostatak novca za nju. Od tada počinje Sofkino propadanje i besmisao.Počinje da trpi muževljeve uvrede i udarce i sve više se prepušta porocima kako bi joj stvarnost bila podnošljivija.

Njeno propadanje je pisac prikazao veoma snažno. Od crnokose lepotice je ostala samo senka, koja se od pića i nesreće, prljava i zapuštena, tetura po kući. Rađa bolesnu i degerativnu decu prema kojoj ne pokazuje mnogo ljubavi. Želeći da se oseti voljenom i važnom, u svoje odaje često poziva sluge.Na samom kraju romana prikazana je kao oronula žena, koja besciljno šara po pepelu, ne nalazeći smisao života.

Ovaj sadržaj ne predstavlja stavove Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije