Položaj žene u porodici i društvu

I kod muslimana i hrišćana, do sredine 20. veka, nalazimo sličnosti u položaju i tretiranju žena u zajednici. I kod jednih i kod drugih, žene su potčinjene muškarcima i nije im dozvoljeno da donose odluke, pa makar se radilo i o njihovom životu.

Položaj žene pre braka 

Poznato je da je žena u prošlosti bila uvek u potčinjenom položaju u odnosu na muškarca. Zakoni i religije otvoreno su vršili diskriminaciju žene, koja se morala  pokoravati  volji  glave  porodice.  Nejednakost u  procesu proizvodnje  uslovila  je  i  društvenu  i  pravnu  nejednakost  polova.  Zabrana društvenog  komuniciranja  među  polovima  je  bila  dvostrana.  Ženi  se ograničavala  i  sloboda  kretanja,  što je  važilo za  ženu  muslimanske i hriščanske veroispovesti. Od rođenja dete ženskog pola se nalazi u kući pod vlašću domaćina. On tu vlast  ostvaruje  nad  devojkama  preko  njenog  oca.  Budući  dapunoletstvo znači samo fizičku zrelost devojke za udaju, ženska osoba je i posle sticanja

punoletstva  bila  ograničeno  poslovno  sposobna  u  pogledu  zaključivanja pravnih poslova, čak i kada je reč o njenoj devojačkoj spremi, što takođe govori  o  njenom  potčinjenom  položaju. Medjutim, ženski članovi domaćinstva, kod muslimana, nisu se bavili teškim fizičkim poslovima, kao ni poslovima važnim za dobrobit zadruge. Kod hrišćana to pravilo nije važilo posle udaje. Ženidba i ugovoreni brakovi maloletnih muškaraca sa zrelim ženama, pored ostalog su bila i zbog radne snage. Devojke koje su verene bavile su se uglavnom  samo  pripremanjem  devojačke  spreme.

U ranom detinjstvu i bez pitanja  dece  domaćin  porodice,  u  dogovoru  sa  drugimmuškarcima, zaručivao  mnoge  devojke  i  mladiće  iz  svoje  porodice, a deca su dužna da budu pokorna prema ocu. Kod muslimana otac ima pravo da tuče, veže, zatvori, pa i da ubije dete i za učinjeno ubistvo ne odgovara, jer se smatra da je ubio sebe.

Jedan  od  glavnih  razloga  što  žena  svoj  inferiorni  položaj  u  odnosu  na muškarca  vidi  kao  gotovo  prirodnu  pojavu  leži  u  vaspitanju  dece.  Ono  je jednostrano i već u ranom detinjstvu počinje da se oseća razlika između dva pola. Odvajanje je vršeno rigidno ipreventivno, tako da deca nemaju priliku da se bolje upoznaju, da stvore bliske prijateljske odnose gde bi se osećali kao  potvrđene  osobe  i  što  bi  im  pomoglo  da  se  pripreme  za  život.  Zbog toga se postavlja pitanje na koji način će devojka, ukoliko se razvija stalno zatvorena i sputana, bez ikakvih iskustava ustvaranju prijateljskih i društvenih  odnosa,  biti  sposobna  za  brak  i  roditeljstvo?

Albanske i srpske devojke su sticale  samo  vaspitanje  u  okviru  kuće.  Kako  rastu  počinju  da  se  susreću  sa zabranama  i  ukorima,  tako  da  se  često  zatvaraju  u  sebe,  postepeno  gube samopouzdanje i počinju da igraju ulogu koju su im drugi odredili. Majke i ostale žene iz porodice su zadužene za proces socijalizacije devojčica. Od ranog detinjstva im se nameće ubeđenje da su muškarci ti koji podnose najveći teret izdržavanja porodice i da je to razlog zašto treba da se poštuju  više  nego  žene.Poslušnost  žena  treba  da  se pokazuje  na  razne načine, kao na primer da ustane kada muškarac uđe u prostoriju. I kod Srba i kod Albanaca žene nisu imale pravo na nasledstvo. Ovaj običaj se u južnoj Srbiji i na Kosovu, održao i do današnjih dana, posebno u seoskim sredinama.Iz ovoga možemo izvući zaključak da su se ženska deca tretirala kao višak u kući. U vranjskom kraju postoji izreka: žensko dete, tuđa streva. Kod Albanaca, međutim,  iako  ne  nasleđuju  zaostavštinu umrlog  oca,  kćeri  imaju  pravo  na  izdržavanje  i  pristojno  udomljenje, odnosno pravo na izdržavanje u slučaju razvoda. U patrijarhalnim porodicama kod oba naroda, naročito je bio težak položaj najmlađe snahe, s obzirom da ju je svekar mogao oterati i protiv sinovljeve volje. Stoga, ona se obavezno  morala  potčinjavati,  kako  muževljevim  naredbama,  tako  i naredbama ostalih članova porodice.

Rad  žene,  koji  je  sam  po  sebi  veoma  težak,  ali  i  veoma  značajan  za svakodnevni život, smatrao se drugorazrednim u odnosu na rad muža, koji je nosilac  porodične  privrede.  Zatoje  ona  primorana  da  u  pogledu  osnovnih životnih  potreba  bude  zavisna  od  muža. Njeni  poslovi  su  uglavnom  bili vezani za kuću, decu, kao i lakše poljske radove. Učešće žene u poslovima, s  izrazito  uslužnim  karakterom  u  odnosu  na  rad  muža,  vremenom  jeodređivalo  i  društveni  i  pravni  položaj  žene  premapodređenosti  mužu.  Njena  glavna  funkcija  je  da  bude  muževljeva  žena  i majka njegove dece.Značajno je napomenuti dakod Albanaca na Kosovu i u Preševskoj dolini običajni sud, odnosno,  institucija  staraca(sačinjavaju  je  stari viđeni  ljudi  koji  imaju porodični i lični autoritet u javnom mnjenju) imaidalje značajnu ulogu u rešavanju bračnih sukoba. U gradskim sredinama ova institucija nije toliko jaka  kao  na  selu,  i  postoji  više  kao  svedok  koji  će pred  javnim  mnjenjemopravdati  čin  razvoda,  a  manje  kao  organ  koji  može rešiti  bračni  sukob. Odluke običajnog suda se sprovode na osnovu date reči (bese) i ukoliko se ona izda ili neodrži, počinitelj biva prezren od strane javnog mnjenja ili, čak, pada u krvnu osvetu.

Međutim, promene  u  smeru  emancipacije  i  individualizacije  sve  više  su  prisutne, naročito  u  gradskim  sredinama,  što  govori  da  kod  stanovništva  Kosova  i Južne Srbije  duh  patrijarhalnosti  i  tradicionalni  načinrazmišljanja  gube  na značaju, a sve brže jača proces društvene tranzicije.

Ovaj sadržaj ne predstavlja stavove Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije