HomePerandoria Osmane-Osmansko cartsvo

Veridba i brak kod muslimana

  Veliki značaj pridaje se instituciji braka. Stupiti u brak znači okućiti se, povećati  domaćinstvo  za  jedno  čeljade  više  za  rad, za  p

Martesat mes të miturve
Položaj žene u porodici i društvu
Zakonet e dasmës në popullsinë fshatare

 

Veliki značaj pridaje se instituciji braka. Stupiti u brak znači okućiti se, povećati  domaćinstvo  za  jedno  čeljade  više  za  rad, za  prirast  dece.  U  osnovi  običajnog  prava  prema braku   stoje   dve   važne   odredbe:   ekonomska   i   biološka,   odnosno reproduktivna.  Moralna komponenta  kao  funkcija, prisutna je u svakom aktu bračnog života prema običajnom pravu. Međutim, ako se može govoriti o nekoj zapostavljenoj funkciji braka u  njegovom  definisanju,  onda  su  to  emotivna,  vaspitno-obrazovna,  kao  i funkcija  seksualnog  zadovoljavanja.  Zapostavljanje navedenih  komponenti je u vezi sa duhom patrijarhalnosti, koji je dominirao u braku i društvenim odnosima kao jedino važeća ideologija. Postoje  četiri  vrste  braka,  ali   je  samo  jedan  u  skladu  sa običajnim pravom, i to – stupanje u brak venčanjem.  U Zakoniku Ljeke Dukadjinija možemo naći da su ostali modaliteti protivni  ili  nezakoniti  po  veri, a to su;

  • žena  koja se  drži  u  braku  mimo venčanja;
  • oteta žena ili devojka, kao i
  • brak na probu.

U izboru bračnih partnera za članove svoje porodiceglavnu ulogu ima njen domaćin iroditelji. Mladić ima pravo da se brine o svojoj ženidbi samo u slučaju da nema roditelje. Međutim, ako to nije slučaj, on prema običajnom pravu nema pravo da pravi planove za svoj brak, kaoni da se meša u poslove oko veridbe ili svadbe. Za razliku od mladića, devojka, ni u slučaju da nema roditelje,  nema  pravo  da  odlučuje  o  stupanju  u  brak,  nego  tu  ulogu

preuzimaju  braća,  bliski  ili  dalji  rođaci.  Ovakvi običaji  govore  da  je  brak trebalo da obezbedi kontinuitet patrijarhalnog načina života. Naime, bilo je vrlo važno da se u kuću dovede snaha koja će pomoći održavanju zadružnog života,  a  ne  da  bude  protiv  njega.  Smatralo  se  da  takve  stvari,  važne  za budućnost  zadruge,  mladići  ne  umeju,  pa  prema  tome i  ne  mogu  da sprovode. Takođe, mladoženjini roditelji vode računa o poreklu devojke, ko su  joj  roditelji,  stričevi  i  ujaci,  kakva  je  porodica  iz  koje  dolazi  nevesta,

prošlost njene porodice i porodice njenih ujaka, kako su te porodice cenjene u sredini u kojoj žive i da li su one, kao porodice, u svojoj prošlosti učinile neko delo koje nije u skladu sa tradicionalnim pravom. To govori  da  je  brak  služio  i  kao  sredstvo  za  uspostavljanje  bližih  odnosa  sa drugim  porodicama  i  bratstvima.  U prilog  ovome  govori  i  tvrdnja  da  ugovoreni  brakovi imaju  tri  osnovne funkcije:

  • biološku –  rađanje  dece,  naročito  muškogpola;
  • ekonomsku – dobijanje  još  jedne  osobe  sposobne  za  rad;  i
  • društvenu –  stvaranje tradicionalnih, bračnih i porodičnih odnosa

Nakon veridbe devojka je pripadala mladiću, koji jenije upoznao, i brigu o njoj  je  preuzimala  porodica  mladoženje,  obezbeđujući  joj  odeću,  obuću  i ostalo što je potrebno za devojačku spremu. Međutim,  momak je imao  pravo  da  raskine  veridbu  ako  mu  se to prohte, dok devojka  ako  joj  se  mladić  za  koga  je  verena  ne  dopadne,  nema  pravo  da

odbije da se uda za njega. U slučaju da devojka ostane pri odluci da raskine veridbu i njeni roditelji uvaže takav zahtev, ona nema prava ni da se veri ni da se uda za drugog mladića. Pravo na sklapanje braka ona može steći jedino ako joj odbijeni verenik dozvoli da se uda ili u slučaju da on umre. Sa druge strane,  verenik  se  može  oženiti,  ali  to  neće  pomoći da  devojka  bude oslobođena raskinute veridbe. Ako su roditelji devojke bili za to da se ona uda za mladića koga ona ne voli, onda su je oni silom udavali, dajući tom prilikom  budućem  mužu  i  metak  (novija  tradicija),  da  bi  ga  upotrebio  u slučaju  da  ona  pobegne.  Taj  gest  podrazumevao  je  da je  mladoženja oslobođen dugovanja krvi, odnosno krvne osvete, ukoliko bi ubio odbeglu ženu.  Jedini  mogući  slučaj  raskida  veridbe  sa  ženske  strane  prema albanskom  običajnom  pravu  je  kada  devojka  izjavi  pred  domaćinom porodice  da  se  nikada  neće  udati.  Tu  se  radilo  o  zavetovanim  devojkama, tzv. tobelijama ili ostajnicama. One supostojale ikod drugih etničkih grupa, i  jedino  su  one  od  svih  žena  mogle  aktivno  da  učestvuju  u  životu  sela, odnosno bratstva ili plemena. Iz navedenih redova se zaključuje da je veridba za devojku definitivna, dok za  mladića  to  nije  slučaj.  I  tu  su  dobro  vidljive  razlike  koje  su  postojale između  polova,  kao  i  nazadna  shvatanja  patrijarhalnog  duha,  koji  nije poštovao ženu kao ličnost, već kao oruđe, dok je muškarac bio privilegovan i  smatran  kao  gospodar  života  žene.  Ovakvi  običaji, iako  apsurdni  i  nerazumljivi  za  XX  vek, nastavljaju  da  se održavaju u savremenim uslovima. Razlozi tih diskriminirajućih shvatanja su utemeljeni u ideji da samo muškarac vredi kao društveno biće. Žena je, sa druge strane, smatrana samo kao vlasništvo muža i njena jedina funkcija je bila da rađa decu, po mogućnosti mušku, jer su ona bila poželjnija.

 

COMMENTS